U periodu između 11. i 13. Februara 2001. u The Lodgu u Snowbird skijaškom centru na Wasatch planinama u Juti, sedamnaest osoba se sastalo da priča, opusti, pronađe zajedničke tačke i, naravno, jede. Ono što je nastalo kao rezultat bio je Manifest Agilnog "Razvoja Softvera". Predstavnici Ekstremnog Programiranja, SCRUMa, DSDMa, Adaptive Software Developmenta, Crystala, Feature-Driven Developmenta, Pragmatic Programminga, i drugi koji su razumeli potrebu za alternativom komplikovanim razvojnim softverskim procesima baziranim na dokumentaciji, su se okupili.
Dakle, veći skup organizacionih anarhista bi bilo teško naći, tako da je ono što se pojavilo kao rezultat skupa bio simbolični Manifest Agilnog Razvoja Softvera, potpisan od strane svih učesnika. Njihova jedina briga bila je termin agilan, koji je predložio Martin Fowler (Britanac, za one koji ga ne znaju) koji je tvrdio da većina Amerikanaca ne zna kako se izgovara rec 'agilan'.
Alistair Cockburnova pocetna zabrinutost reflektuje prva razmišljanja mnogih učesnika. "Ja lično ne očekujem da se ova konkretna grupa agilnih ikada dogovori u vezi nečega suštinski bitnog." Ali njegova razmišljanja nakon sastanka su takode delili mnogi, "Govoreći u svoje ime, prezadovoljan sam konacnom formulacijom (Manifesta). Tako da smo se ipak sporazumeli oko necega suštinski važnog."
Nazvavši se "Agilni savez", ova grupa nezavisnih mislilaca na polju razvoja softvera, i ponekada međusobni konkurenti, sporazumeli su se oko Manifesta Agilnog Razvoja Softvera, prikazanim na naslovnoj strani ovog web sajta.
Ali dok je Manifest pružio neke konkretne ideje, postojala je dublja tema koja je pokretala mnoge, ali zasigurno ne sve, članove saveza. Na kraju dvodnevnog sastanka Bob Martin se našalio da se sprema da da sentimentalnu izjavu. Ali iako obojeno humorom, malo njih se nije saglasilo sa Bobovim osecanjem da se svi osecamo privilegovani zbog mogućnosti da radimo sa grupom ljudi koji poseduju skup kompatibilnih vrednosti, skup vrednosti zasnovanih na poverenju i poštovanju jedni drugih i promociji organizacionih modela zasnovanim na ljudima, saradnji i građenju tipova organizacionih zajednica u kojima bi želeli da radimo. U svojoj suštini, verujem da se vezano za Agile metodologe zaista radi o "sentimentalnim" stvarima, o pružanju dobrih proizvoda klijentima kroz funkcionisanje u ambijentu koji čini više nego što govori "o ljudima kao našem najvećem kapitalu" i zaista postupa kao da su ljudi najvažniji, i iskljucuje rec "kapital". Tako da u konacnoj analizi, meteorski rast interesovanja za, i ponekada znacajna kritika, Agile metodologija su povezani sa sentimentalnim stvarima koje se odnose na vrednosti i kulturu.
Ja mislim da se, na kraju krajeva, korišcenje Ekstremnog Programiranja kao i zanimanje za njega znacajno proširilo ne zbog programiranja u parovima ili refaktorinsanja, vec zbog, uzevši u celini, praksi koje definišu programersku zajednicu kao slobodnu od balasta Dilbertovskih korporacija. Kent Beck nam je ispričao priču o jednom od svojih ranijih poslova gde je isplanirao programiranje u trajanju od šest nedelja vodeći dva programera. Nakon što je njegov menadžer premestio drugog programera na drugi posao na početku projekta, on je završio projekat za dvanaest nedelja i osecao se užasno! Njegov šef je naravno kritikovao Kenta zbog njegove sporosti tokom drugih šest nedelja. Kent je, pomalo utučen zbog svog "neuspeha" kao programer, konačno shvatio da je njegova prva procena od šest nedelja bila veoma precizna za dva programera i da je "neuspeh" zapravo šefov, doista, neuspeh standardnog "utvrđenog" procesa,kao rezultat mentalnog sklopa koji tako cesto pogađa našu industriju.
Ova vrsta situacije se javlja svakodnevno u marketingu, ili menadžmentu, ili sa spoljnim klijentima, internim klijentima, i, da, čak programerima koji ne žele da donose teške odluke pri kojima nešto mora da se izgubi, i tako se postavljaju iracionalni zahtevi putem nametanje korporativnih struktura moći. To nije samo problem razvoja softvera, vec je prisutan u svim Dilbertovskim organizacijama.
U cilju postizanja uspeha u novoj ekonomiji, agresivnog prelaza u eru elektronskog poslovanja, elektronske trgovine i weba, preduzeca se često oslobadaju svojih Dilbert manifestacija rada sa malo efekta kao i tajanstvenih poslovnih politika. Ovo oslobađanje od besmislenosti korporativnog života privlači pristalice Agilnih metodologija i zastrašuje tradicionaliste. Sasvim iskreno, Agilni pristupi zastrašuju korporativne birokrate, u najmanju ruku one koji su zadovoljni da podržavaju procese zbog samih procesa, nasuprot pokušaja da se ucini ono najbolje za "klijenta" i pruži nešto blagovremeno i opipljivo, i onako kako je obećano, jer u tom slučaju nemaju mogućnost za izbegavanjem odgovornosti.
Agilni pokret nije anti-metodologija, zapravo mnogi od nas žele da povrate kredibilnost reči metodologija. Želimo da ponovo uspostavimo ravnotežu. Mi prihvatamo modelovanje, ali ne da bi arhivirali neki dijagram u prašnjavo skladište kompanije. Oni koji bi oznacili pobornike XPa ili SCUMa ili bilo koje druge Agilne metodologije kao "hakere" ne poznaju niti metodologije niti originalnu definiciju pojma haker.
Sastanak u Snowbirdu je dogovoren na ranijem skupu pobornika Extreme Programminga i nekoliko ljudi van njihovog kruga, organizovanom od strane Kenta Becka u Rogue River Lodgeu u Oregonu u prolece 2000. Na Rogue River sastancima prisutni su izrazili podršku za različite "lake"(light) metodologije, ali ništa se zvanično nije desilo. Tokom 2000. napisani su brojni članci koji su pominjali kategoriju "Light" i "Lightweight" procesa. Nekoliko od tih clanaka pominjalo je "Lake metodologije, kao što su Extreme Programming, Adaptive Software Development, Crystal i SCRUM". U razgovorima, nikome se zaista nije svidao naziv "lake", ali se cinilo da je bio prihvaćen, bar za prvo vreme.
U septembru 2000., Bob Martin iz Object Mentora iz Čikaga, započeo je organizaciju sledećeg sastanka emailom: " Želeo bih da sazovem kratku (dvodnevnu) konferenciju u periodu izmedu januara i februara 2001. ovde u Čikagu. Cilj ove konferencije je da se sakupe svi lideri lakih metoda na jednom mestu. Svi ste pozvani: i želeo bih da saznam koga bih drugog trebao da pozovem." Bob je napravio Wiki sajt i diskusija se razvila.
Pre toga, Alaistar Cockburn se ukljucio u diskusiju sa pismom koje je identifikovalo opšte nezadovoljstvo rečju "Light": "Ne smeta mi da se metodologija naziva laka po težini, ali nisam siguran da bih želeo da me oslovljavaju kao "lakim"(lightweight) dok prisustvujem sastancima "lakih" metodologa. To pomalo zvuci kao grupa mršavih, slaboumnhih "lakih" ljudi koji pokušavaju da se sete koji je danas dan."
Najžušca debata je bila oko lokacije! Bilo je ozbiljne zabrinutosti oko Čikaga u zimsko vreme, hladnoća i nikakva zabava; Snowbird, Juta hladnoca, ali i zabavne stvari koje se mogu raditi, makar za one koji skijaju na glavi poput Martina Fowlera koji je to jednom probao; i Anguilla u Karibima topla i zabavna, ali koja zahteva suviše vremena da se do nje stigne. Na kraju, Snowbird i skijanje su pobedili, ipak, neki, kao što je Ron Jeffries, žele toplije mesto sledeći put.
Nadamo se da naš zajednicki rad kao Agilni savez pomaže drugima u našoj profesiji da razmišljaju o razvoju softvera, metodologijama i organizacijam na novi, agilniji, način. Ukoliko je to tako, mi smo ispunili naše ciljeve.
Jim Highsmith, za Agilni Savez
©2001 Jim Highsmith